СТАРИ ПАРК – Нови Кнежевац

На крајњем северу Баната, на левој обали реке Тисе простире се новокнежевачки парк. Заједно са дворцима племићких породица које су ту живеле чини непоновљиву целину склада, природе и градитељске баштине овог поднебља. Према законодавству Републике Србије (Закон о заштити животне средине) парк представља споменик природе и носи назив Стари парк у Новом Кнежевцу. Категорисан је као значано природно добро ИИИ (треће) категорије. Успостављен је режим заштите другог и трећег степена. Укупна површина Старог парка у Новом Кнежевцу износи 9 ха 91 а 32 метра квадратна . На 80% од укупне површине је успостављен други степен а на 20% је успостављен трећи степен заштите. Парк у Новом Кнежевцу први пут је стављен под заштиту државе као природни споменик вртне архитектуре Решењем СО Нови Кнежевац бр. 633-2/75 од 15. септембра 1975. године. Објекти који се налазе у парку су под заштитом државе као споменици културе. Дворац Сервијцки-Шулпе  (данашња зграда суда) заштићен је 1952. године на предлог Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада као културно добро великог значаја. Дворац грофа Артура Малдегxема (данашња зграда библиотеке), изграђен 1910. године, заштићен је 2001. године Одлуком Владе Републике Србије. Сам настанак парка може се везати за крај XВИИИ века. Узимајући у обзир чињеницу да је парк настао у функцији објекта његов настанак се одвијао паралелно са изградњом дворца Марка Сервијског (1793. – 1804). Парк се даље ширио и развијао даљом изградњом двораца породице Талијан и Фајлич током XИX века и Малдегем почетком XX века. Новокнежевачко племство живело је у куријама и дворцима изграђеним на обали Тисе у сеновитом парку, препуном егзотичног дрвећа и цвећа, иза високих зидина, у затвореном кругу раскоши. Мало је насеља у Војводини у чијој прошлости сусрећемо толико племићких породица као у Новом Кнежевцу. Као најзаслужнији за изглед парка издваја се Емил Талијан (20. фебруар 1859. – 4. децембар 1911). Као велики авантуриста, светски путник, страсни ловац, доносио је из разних крајева света биљке које је садио у парку и сам водио бригу о њима. Такође се издваја и Катарина Миланковић-Паћански „де Висак“ која је живела у дворцу Сервијски. Она је радила на уређењу дворца, како ентеријера, тако и екстеријера. Ангажовала је врхунске баштоване који су се трудили да уреде парк по узору на бечке дворце. Обрађен у еклектичном тј. мешовитом стилу комбиновањем елемената пејзажног (енглеског) и геомеријског (француског) стила и представља најзначајнију зелену површину у Новом Кнежевцу. Због богатства дендрофлоре, културно-историјског значаја, старости, очуваности, пејзажне атрактивности и других вредности парк је под заштитом. Концепција Новог Кнежевца је таква да улица Краља Петра И Карађорђевића чији део је затворен за саобраћај и има функцију шеталишта, излази на северо – источни део парка. Западна страна парка лежи на самој обали реке Тисе одакле се пружа прелепа визура. Дужином насељеног дела Новог Кнежевца изграђен је кеј уз реку Тису који има између осталог и функцију шеталишта. Овим је заокружен један зелени комплекс у којем мештани и туристи радо уживају. Стари парк у Новом Кнежевцу је формиран на благо заталасаном терену са релативно малим висинским разликама. На морфолошко обликовање рељефа велики утицај има река Тиса, њеним делојством је формирана алувијална раван, речна тераса и други карактеристични облици флувијалног рељефа. Нови Кнежевац се налази у умереној климатској зони са јаче израженим континенталним особинама. На површини на којој се налази Стари парк у Новом Кнежевцу као тип подлоге развијен је чернозем са знацима оглејавања у лесу. Вредност парка јесте у томе што се одликује великом разноврсношћу дендрофлоре (дендро = дрво, флора = биљне врсте неке области). Поред аутохтоних и алохтоних врста имамо присутне и егзоте. Заступљеност дендрофлоре огледа се у виду дрвореда, солитерних стабала, групе стабала као и слободно распоређених примерака у циљу партерног уређења. Анализом дендрофлоре парка током 2008. године забележено је 1.137 примерака дрвенастог биља. У парку преовладавају лишћари, којих има 46 генотипова са 899 јединки, над четинарима којих има свега 10 генотипова са 238 јединки. Жбунасте форме у парку скоро и да не постоје ако се изуму тиса и шимшир који су одавно прерасли димензије жбунастих форми.