ОДМОР НА ВОЈВОЂАНСКИ НАЧИН
У Нови Бечеј, кад год дошли, добродошли!
Било да се упутите у непрегледне атаре и равнице или у град и на обалу Тисе, ту можете открити неочекиване локалитете. Надомак Новог Бечеја у атару се налази језерски резерват природе, један од ретких слатина у Србији. Слано Копово је фосилни меандар реке Тисе који током лета пресуши, ту се налази станиште ретких птица и биљака. Иза Сланог Копова се крије још један неочекивани локалитет, рушевине манастира Арача из XИИИ века, који је највероватније био бенедиктски манастир, споменик И реда из средњег века на територији Баната.
Да ли сте знали да Нови Бечеј има и једног познатог „стогодишњака“? У музеју „Жеравица“ у Новом Милошеву крије се најстарији исправни трактор у Србији и на Балкану. У питању је амерички модел Харт-Парр из 1920. године. Ту се налази и завичајни музеј „Котарка“ који представљаја свакодневни живот и обичаје Баната у прошлим временима.
Након тога, посетите део Новог Бечеја, Врањево. У овом делу осетићете раскош некдашњег војвођанског шарма и начина живота. У Врањеву су живели многи интелектуалци, а кажу да је Врањевцима било дозвољено да се фијакером возе, чак и када је то било само царској породици дозвољено. Ту се налази Главашева кућа, музеј подигнут у славу великог народног добротвора.
Лазар Дунђерски је на картама изгубио дворац „Соколац“ који се налази у близини Новог Бечеја. Обесни противник му је понудио поврат имања ако погоди јабуку на глави своје супруге. Мало је рећи да је Лазар имање повратио.
За крај дана упутите се на Тиски кеј, на обали реке Тисе налазе се чарде које праве изванредне рибље паприкаше, док са њихових тераса можете уживати погледом на Тису у смирај дана.
Па, да кренемо редом….
- Слано Копово
Специјални резерват природе “Слано копово” у Новом Бечеју, уредбом Владе Републике Србије 2011. године проглашен је за природно добро од изузетног значаја прве категорије. Спада међу последње очуване баре на слатинама у Србији. Ретка слана акваторија која је очувана до данас у комплексу водоплавних терена Потисја. Ово панонско станиште одликује се сланим, блатњавим барама и у зависности од климатских услова постаје језеро. У току летњих месеци када се вода повуче, Слано копово бива покривено белом скрамом од неколико центиметара. Језеро се снабдева водом из атмосферских талога, површинским притицањем воде и подземним водама. Највећа дубина језера је око 20 центиметара. Подлога је слатинаста – солончак. Ова панонска слатина је од изузетног значаја за очување посебних и специфичних примерака биљног и животињског света Војводине. Река Тиса у прошлости је често мењала свој ток, плавила је околна земљишта а Слано копово је управо резултат деловања реке у виду прастарог речног меандра. Још у XВИИ и XВИИИ веку, након исушивања мочвара и изградњи насипа, појављују се ове специфичне биљне заједнице. Припада групи речних или флувијалних језера. Обликом, Слано копово представља потковицу чији су краци окренути према југу. Услед испаравања и повлачења воде из најнижих приземних области, долази до нагомилавања слојева соли и до неколико центиметара. А повећано загревање ваздуха изнад језера и разлика у температури са околних поља доводи до оптичких и метеоролошких појава у виду фатаморгана или изненадне појаве ветрова. Налази се на просечној надморској висини од 80м а резерват чине два базена: Слано копово и Поштина копово.
2.
Дворац Карачоњи у Новом Милошеву
Дворац који је 1842 -46. године саградио племић јерменско – мађарске породице и велики жупан Торонталске жупаније Ласло Карачоњи налази се у Новом Милошеву на некадашњем имању у Беодри. У XВИИИ веку из Трансилваније је дошла породица Карачоњи право у Банат. Од кнеза намесника у Трансилванији, породица Карачоњи добија племићку титулу и тако крунисани, долазе у Банат и стичу огромно богатство као и друштвено и политичко признање. Као први банатски земљопоседник, помиње се Богдан Карачоњи. Он 1781. године, када су се продавали турски спахилуци по Банату, за 103.000 форинти купио Ново Милошево (на мађарском Беодра) и имену додао одредницу од Беодре.
Дворац Карачоњи убраја се у тип пољских двораца који су били карактеристични за дворце који су грађени ван насеља. Био је окружен економским зградама, коњушницама, магацинима, шталама као и објектима у којима су становали надничари и послуга са имања. Иако је саграђен као објекат за становање, он је уједно био и централа из које се управљало имањем. Грађен је у класицистичком стилу који је био препознатљив за оно доба.
Аладар Карачоњи, праунук Ласла Карачоњија, никада се више није вратио на имање јер није желео како списи наводе, да ужива у старој слави породице. Након рата 1919. године у дворац се уселио гдин. Розђанко припадник белогардејаца и некадашњи председник Четврте руске думе. Као пријатељ породице Карађорђевић, живео је у дворцу до 1922. године. Након тога следи аграрна реформа, када је део земљишта предат сељацима, да би 1938. године овај дворац био продат општини Беодра. Једно време у објекту се налазила основна школа, потом душевна болница за време Другог светског рата а након тога постаје Дом за децу палих бораца. Судбина је хтела да се овај објекат користи и као Дом који је смештао “беспризорну женску децу” а 1960. године поново постаје Основна школа “Милош Попов”. 1980. године у дворац се усељава фабрика детерџената “Хином” и све до 2000. године функционише као фабрички простор.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105898″
3.
Музеј Жеравица у Новом Милошеву
Породица успешног привредника Чедомира Жеравице, генерацијама се бавила пољопривредом а све је почело од велике љубави према олд тајмерима, коју је Чедомиру пренео његов отац Миливој. Пре двадесетак година он је дошао на идеју да отвори музеј. Наравно, отац је желео још давних година да набави амерички трактор марке Фордсон 10 – 20 ХП из 1924. године којем се дивио још у детињству. Долази Други светски рат, боравак у логору, одузимање машинбраварске радионице и одузимање тог истог трактора и вршалице. Седамдесетих година прошлог века, када је машинбраварска радионица поново прорадила, гледајући фотографију (на којој је трактор), Миливој је пожелео из сентименталних разлога да га поново има. Потрага за овим моделом трактора завршена је у околини Крагујевца где је Миливој пронашао исти такав трактор па и још старије моделе. Међутим, цена ових трактора била је превисока и морало се сачекати неко боље време за куповину. Најзад 1978. године, први купљени примерак Фордсона је ипак ушао колекцију. Од тада до данас, уштеђеним новцем Миливој, а касније и његов син Чедомир, куповали су старе тракторе и машине како би их спасли од судбине да заврше у иностранству или као топљено гвожђе. Наравно уз све то постоји као подстрек и њихова велика љубав према овим времешним лепотанима и једна оригинална идеја о отварању јединственог музеја. Трактори које је купио Миливој Жеравица и данас спадају међу највредније експонате музеја. Колекција се временом увећавала, тако да данас можемо видети око 20 модела трактора у самој хали па и у дворишту музеја. Неки чекају да буду сређени и угланцани како би заблистали својим пређашњим сјајем. Осим трактора, музеј је обогаћен и са неколико парних машина, а најстарија је Рустон Проктор & Цо из 1884. године. Произведена је 28. фебруара 1884. године а продата једном дилеру у Будимпешти. Дилер је наручио машину без точкова да би уштедео, а точкове је направио у својој ливници. Потом је продаје у Војводину па у Србију одакле је откупљена тешком муком за овај музеј. Марке парних машина као што су : “Мекормик”, “Каза”, “Булдог”, “Хофнер” такође су нашле своје почасно место у хали овог музеја. Разне пољопривредне машине представљене су у више од 300 експоната: ораћи и параћи плугови, дуга и кратка дрвена кола, косилице, грабље, дрљаче, сејачице, круњачи, кантари, дизалице и још много тога. На тај начин приказан је развој пољопривреде кроз два педходна века. Већина пољопривредних трактора је у потпуности рестаурирана и могуће је ставити их у погон.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105900″
4.
Завичајни музеј Котарка у Новом Милошеву
Амбијенталној целини дворца грофовске породице Карачоњи у Беодри (Ново Милошево) као споменику културе од великог значаја, припада и Завичајни музеј “Котарка”. Од више економских објеката, данас су преостале само стара коњушница у ближем комплексу дворца и преко пута стари житни магацин, котарка и управна зграда са радионицама. Када је 1781. године Богдан Карачоњи купио од бечког двора велепосед Беодру, па надаље, Беодра се интензивно развија да би током XИX века добила статус варошице, са преко 50 објеката. Најлепши објекти који су сачувани су: класицистички дворци породице Карачоњи, маузолејна црква и велики житни магацин преко пута старијег дворца који је очуван до данас. Управо тај житни магацин у свом комплексу имао је и котарку, зграду за чување кукуруза, која је данас захваљујући ангажовању општине и мештана претворена у јединствен музеј под оригиналним називом “Котарка”. 1994. године родила се идеја да се овај објекат рестаурира, обнови и у њега усели чак 4.500 експоната који се брижљиво чувају од заборава. Интензивно прикупљање експоната траје и данас. Радови на реконструкцији објекта почели су 2001. године а крајем 2006. године завршено је уређење објекта са три изложбене сале, санитарни чвор и канцеларија – депо.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105902″
5.
Главашева кућа у Врањеву
Кућа породице Главаш представља пример богатије грађанске куће подигнуте на почетку XИX века у Врањеву. Саграђена је у стилу класицизма као приземна угаона грађевина. Зграда, са својом интимношћу и топлином, је изразит примерак куће из времена бидермајера. Како су делимично сачувани остаци стилског намештаја и унутрашња декорација, амбијент је потпунији и дочарава утисак из времена када је саграђена. Дрвенарија, рагастови, врата, прозори, браве, зидна декорација и слике Николе Алексића, доприносе аутентичности и јединствености објекта.
Др Владимир Главаш (1834-1909) је дипломирао права у Прагу 1862. године. Био је школски друг, у лицеју у Братислави, Јована Јовановића – Змаја, а касније су заједно студирали право у Прагу. То пријатељство се одржало и после завршетка школовања и студија, па су у Врањеву навраћали од Владимира Главаша, осим Јована Јовановића – Змаја и Светозар Милетић, Ђура Јакшић и други најистакнутији Срби, тога времена у Аустро-Угарској. Главашева кућа је опоруком др Владимира Главаша прешла у посед врањевачке Православне црквене општине. Општина Нови Бечеј, уз помоћ донација, је адаптирала кућу и претворила је у музеј, који је свешано отворен 16.02.2009. године.
У помоћним просторијама Завичајни клуб Новобечејаца и Врањевчана има поставке етно предмета, старих докумената и фотографија из прошлости Новог Бечеја. Музеј још обогаћују и сталне поставке старе бербернице, столарско-бачварска и обућарска радионица.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105904″
6.
Дворац Соколац
Чувена велепоседничка породица Дунђерски која је постала синоним за моћ и богатство, на мапи ове наше лепе равнице оставила је неизбрисив траг. Од Србобрана, Новог Сада, Кулпина, Челарева, Хајдучице, Новог Бечеја…као прстом уцртана стаза посута дукатима и златом, води до прелепих имања ове уважене српске породице с краја XИX века.
Лазар Дунђерски! Велики трговац, индустријалац, трговац житарицама, пивар, са огромним комплексима фабрика шпиритуса, тепиха и тканина за намештај, напредни пољопривредник, велики трговац храном и стоком у Угарској, уважени члан Матице српске, велики хуманиста и добротвор.
Био је савременик и пријатељ великана као што су: Лаза Костић, Михајло Пупин, Урош Предић, Михајло Полит- Десанчић, Ј.Ј. Змај, Јован Бошковић, Паја Јовановић, краљ Александар Карађорђевић, краљица Марија, кнез Павле и кнегиња Олга као и многе друге утицајне личности оног доба. Али посебно пријатељство везивало је Лазара за свог имењака – Лазу Костића.
Најмлађу ћерку Лазара и Софије Дунђерски прелепу Јелену- Ленку Дунђерски, Лазар је упознао као девојчицу јер је као велики пријатељ и кум породице Дунђерски био чест гост у њиховом дому. Лазар Костић један од наших најобразованијих романтичара Срба XИX века, необична и контраверзна личност српске књижевности оног доба. Двадесет година касније, при поновном сусрету Ленке и Лазара, родила се љубав.
Дворац Соколац у Новом Бечеју, прелепо имање Лазарево често је било место састанка двоје заљубљених . Место инспирације за дуге шетње и разговоре двоје љубавника. Велелепни летњиковац Соколац који су некада звали “Велики салаш” на 3997 јутара плодне оранице са огромним имањем и парком, мирисном природом окићеном столетним платанима, као дворац из бајке уздиже се у сред плодне банатске равнице као споменик једне љубави коју ни смрт није могла раставити.
Прелепи Соколац грађен у класицистичком стилу, типа је пољских двораца који су у то време били уобичајени. Приземна правоугаона грађевина са наглашеним улазним портиком кога носе четири стуба покривен је црепом, то је главни улаз у зграду. Задња фасада такође има покривену терасу са шест мањих стубова, четворосливни кров и осматрачницу која даје посебност овом летњиковцу. Оно што је било раритет у оно време је пространа куглана у сутерену овог здања. Бројни економски објекти, штале, коњушнице, радионице део су овог комплекса и уз сву раскош и лепоту осликавају некадашњи начин живота српске властеле.
Уређен парк и шума крај летњиковца, цвркут безброј птица, сва годишња доба у чаробном издању, љубавна прича без краја и лепота банатске равнице- дворац Соколац…
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105906″
7.
Арача
Арача спада у најзначајније споменике средњевековне архитектуре у Војводини. Као споменик културе стављена је под заштиту државе 16. фебруара 1968. године решењем Републичког завода за заштиту споменика културе.
Археолози сматрају да је комплекс Араче био насељен још у праисторијско доба (млађе камено доба и насеље из млађег средњег века). Првобитна богомоља настала је још у XИ веку и највероватније је била парохијска црква или капела. Најранији писани траг о насељу Арача датира из прве половине XИВ века и као парохија се помиње у попису папског десетка међу католичким парохијама торонталског архиђаконата. У задњих 40-ак година археолози су интензивно радили на овом локалитету које представља значајно археолошко налазиште и том приликом пронашли су остатке некадашње некрополе, формиране око предходне сеоске цркве од набоја (XИИИ век) а у којој се наставило са сахрањивањем и након градње тробродне романичке базилике. То значи да је улогу локалне парохијске цркве преузела сама базилика.
Ово насеље се најинтезивније развијало и живело у времену од XИИ до XВ века. Петнаести век и јесте златно доба овог насеља у сваком смислу. То је период успона степских градова и у то време Арача добија статус „опидума“. То је прелазни тип насеља између средњевековног села и правог краљевског града. Опидуми су углавном били у власништву властеле или црквених великодостојника али је њихово становништво уживало одређене повластице. На простору данашњег Баната у периоду од 1390-те до 1500-те године постојало је 58 насеља са статусом опидума. Једна од повластица било је и право на одржавање вашара. Тако је у насељу Арача, среда била дан за вашар.
У том периоду (1442. година), Арача припада српском деспоту Ђурђу Бранковићу. Тада Арача представља значајно насеље Торонталске жупаније у ком се одржавају сабори и са ког су потекле многе значајне повеље. Током XВ века, Арача је више деценија припадала српским деспотима, као најближим саветницима тадашњих угарских владара. Наиме војно- политички савез између угарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана Лазаревића успостављен је након Ангорске битке 1404. године где српски деспот добија на управљање: Београд и Мачву као и многобројна добра широм Угарске. “Тврде“ градове и села, богате руднике па и Торонталску жупанију, раскошну палату у Будиму и наравно Арачу. Након смрти Стефана Лазаревића наслеђује га сестрић Ђурађ Бранковић. Међутим, услед сукоба са краљем Владиславом и политичким размимоилажењем са Јованом Хуњадијем, деспот губи многе градове а након његове смрти наслеђује га син Лазар. Падом Смедерева у турске руке 1459-те године, угарски краљ Матија Корвин одузима деспоту све поседе који се налазе на тлу Угарске. Бечеј постаје Силађијева тврђава.
Првобитна сакрална грађевина у Арачи налазила се на истој локацији где се и данас виде остаци романичке базилике из XИИИ века. Испод средњег брода базилике пронађени су остаци једнобродне цркве без звоника. Зидови су рађени од набијене жуте земље и црвених опека а звоник је дограђен у XИИИ веку у готском стилу. Потом се гради тробродна романичка базилика над темељима раније парохијске цркве. Темељи базилике су грађени од цигала у кречном малтеру, а базилика је зидана опеком која је прављена од окер и црвене земље вероватно из циглана које су постојале уз само насеље. Декоративни елементи рађени су у квалитетном камену као и црвеном мермеру који је доношен из каменолома Трансилваније. Испод поднице саме базилике, откривене су три гробнице, вероватно гробнице ондашње властеле јер је постојала традиција сахрањивања богаташа унутар саме цркве. Постоје наговештаји да је сахрањивање почело и пре градње цркве.
У последњој деценији XИВ века појављује се фрањевачки ред у Арачи. Краљица Јелисавета (мајка краља Лудвига И) затражила је дозволу од римског курије да напуштену цркву у Арачи насели фрањевцима. Одобрење од папске столице је добила 1378.године и у свом тестаменту је за потребе градње оставила: 500 форинти, једну свештеничку одежду од атласа украшену бисерима, два сребрна крста за процесије и два сребрна бокала. Траг њиховог присуства у Арачи, могао би бити торањ изнад задњег дела северног брода.
Након заузимања бечејског града на Тиси 1386. године, опустошена је и Арача, међутим краљ Жигмунд гради фортификације на граници према Османлијској држави и склапа савез са српским деспотом Стефаном Лазаревићем. Том приликом даје му велике поседе између осталог и Торонталску жупанију и Арачу да би након пада Смедерева 1459. године српском деспоту били одузети сви поседи у Угарској. Бечејска тврђава је под управом губернатора Михајла Силађија. Од 1462-е године, након убиства Силађија, поседи припадају краљу Матији Корвину. Управо тада Арача постаје фрањевачки манастир.
Манастир се угасио највероватније крајем XВИ века, када је простор данашњег Баната постао поприште борбе између Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље. Последњи податак који се односи на Арачу и манастир датира из 1533. године када је на челу манастира био гвардијан Јанош Нести. Након овог податка манастиру се губи сваки траг у документима. Услед учесталих упада турака, сви манастири су опустели већ крајем XВ века. Насеље Арача ипак је живело и под турском влашћу. Постојало је у статусу трговишта.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105908″
8.
Тиски кеј
На левој обали реке Тисе, некада варошица Торонталске жупаније и највеће место за трговину житом у монархији у XИX веку, пуно тога је сачувала из своје прошлости а опет, данас је савремена варош која својом лепотом мами на дестине хиљада посетилаца који желе да у миру и спокоју наше равнице, проведу најлепше тренутке одмора. Некада дивља и неукротива река, ћудљива и бујна, поред своје исконске лепоте, била је и опасност по нашу варош. Сваки час претила је да пређе у неко ново корито и поплави улице и сеоска газдинства. Ту вечиту борбу природе и човека, вековима уназад, становници Новог Бечеја успели су да добију а новобечејска варош постала је колевка житарских трговаца, благостања и господства прошлих дана. На израслој долми крај реке, било је право задовољство шетати , уживати у мирисима реке и густе шуме која је красила обале. Велелепна здања аристократских породица на узвишењу крај Тисе, звук црквених торњева која откуцавају фртаље и сате, рајски мир који нарушавају само звуци “Велике лађе“ код пристаништа и цвркут птица у предвечерје, пружали су више од обичног уживања, пружали су доживљај. Прелепи заласци сунца и фасцинантан осећај да сунце урања у плаву реку као велика ужарена кугла, остаје за спомен и некада па и сада.
Прошло је много од тих дана а и данас када прошетате долмом, имате осећај да шетате кроз векове. Тиски кеј дугачак 4 км, прати приобаље реке и уз пут је кити оним што нам је прошлост оставила као и неким новим моментима садашњости. Од мале православне цркве – манастира као сведока прохујалих векова до модерних чарди и кафића уз саму реку, плаже, пристаништа и марине. Са друге стране кеја, према центру вароши, налази се стари Новобечејски парк са игралиштем за децу а одмах крај парка и хотел „Терме Тиски цвет“ са богатом банатском трпезом и савременим спа центром и лековитом термоминералном водом. Дом културе, некада кућа богатог властелина па Раднички дом „Јован Веселинов Жарко“, данас је објекат намењен културним дешавањима нашег градића, гледа право у реку. Шетајући кејом, стижемо и до некадашње скелеџијске кућице која је до седамдесетих година одолевала времену, сада је Сувенирница Туристичке организације општине Нови Бечеј.
Посебно је атрактиван током многобројних манифестација које организује Туристичка организација и општина Нови Бечеј. Тако за време Великогоспојинских дана, Тиски кеј заблиста посебним сјајем. На десетине хиљада људи прошета овом рутом уживајучи у музичким програмима, наступима и гастро манифестацијама јер се најбоља рибља чорба па и пасуљ кувају управо код нас поред реке!
Оно што је природа поклонила Новобечејцима, велика љубав и брига о својој вароши резултирали су епитетом – Најлепши кеј у Србији!
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105910″
9.
Манастир
Мала православна црква – манастир крај Тисе је споменик културе од великог значаја. Извештаји протосинђела Арсенија Радивојевића током визитације сакралних објеката 1758. године казују да је ова мала црква саграђена 1741. године од тврдог материјала, што је у то време била реткост у Банату. Црква је изграђена на месту где је према предању био манастир који су спалили Турци. Капела је подигнута у XВИИ веку у виду једнобродне грађевине са полукружном олтарском апсидом и кулом. Списи сведоче да је на овом месту постојала мала богомоља од плетера или набоја још 1731. године као и сачувани антиминс који и сада постоји у малој цркви. У време Турака, на овом месту постојао је православни манастир, а ово име сачувано је до данас. Протосинђел Арсеније Радивојевић наводи да у Новом Бечеју постоји црква изграђена од цигала „с пет прозора стаклених, двоја врата тишлерских и на њима немачке браве; свод од дасака различитих, бојом молован; црква је патосна циглом; покривена чамовом шиндром; порта ограђена кољем“. Црква је била посвећена светом Николи и имала је два звона. Често су се ови описи подударали са описом велике православне цркве посвећене светом Николи а посебно јер је ова црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Стога је и варошка слава Новог Бечеја Велика Госпојина. Документи ипак доказују да је мала црква (манастир), изграђена раније од велике цркве у центру Новог Бечеја. Пре ње на овом месту или у непосредној близини, постојала је мала богомоља која је била изграђена од плетера или набоја а то доказује и антиминс који је за цркву светог Николе у Новом Бечеју 03. новембра 1733. године осветио Никола Димитријевић.
Највећу вредност овог објекта представља покретни материјал који је сачуван из старијег храма. Посебно вредан је триптих који носи представу „Свети Ђорђе убија аждају“ и он се налази на централном пољу храма. Са бочне стране приказане су сцене из светитељевог живота. „Царске двер“ и, „Распеће“ и престона икона „Светог Јована“ део су старог иконостаса с краја XВИИИ века и почетка XИX века као и низ других икона непознатих аутора из истог периода који се чувају у манастиру.
Капела манастир “Вазнесење Пресвете Богородице” Нови Бечеј
улица:Револуције 12
телефон: 023/772-622 ( Само уз најаву, црквеним празницима и данима намењеним богослужењу).
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105912″
10.
Чарда “11 плавих”
Чарда “11 плавих” налази се на самој обали Тисе, у предивном хладу храстова. Дом културе и хотел је на педесетак метара а шеталиште-кеј у непосредној близини нашег ресторана.
Мени ресторана одговара свим укусима: рибља чорба и специјалитети од рибе, роштиљ, печење, јела од пилетине, готова јела.
Разноврсношћу и квалитетом торти и разних колача настављају традицију новобечејских посластичара. Деца су их већ давно упознала, не само по колачима и безброј врсти сладоледа, него и по томе што су ту славили своје рођендане.
Дођите у Нови Бечеј и уживајте у најлепшем заласку сунца уз рибље специјалитете, тамбураше и вино са Бисерног острва.
Адреса: Трг Ослобођења 1, Нови Бечеј
Контакт: 023/775-038, 063/715 716 3, 063/734 374 7
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105914″
Где одсести у Новом Бечеју?
Извор: Туристичка организација Новог Бечеја
