ОДМОР НА ВОЈВОЂАНСКИ НАЧИН
Да ли сте знали да је Инђија прва имала развијену железничку инфраструктуру ? Зато данас може да се каже да је Инђија железничка раскрсница Срема (пруга Београд-Стара Пазова-Рума-Сремска Митровица). Ако сте дошли у Инђију имате прилику да откријете скривене кутке које до сада видели нисте. Острво на Дунаву, Крчединска ада је место где можете да уживате посматрајући дивље коње који слободно јуре, мангулице шетају, подолско степско говече сунча рогове а непослушне магарце чувају пси пулини и немојте се изненадити ако видите кокошке и морке на дрвећу. Уколико сте страствени циклотуриста одморите се у Бешки. Мањи сеоски трг и парк пријатељства идеално је место за предах и захваљујући wи фи мрежи, информацијама и мапама можете испланирати даљи пут. Многобројне манифестације током године могу да вас натерају да се увек радо враћате у једну од најразвијенијих општина, у Инђију.
Па, да кренемо редом…
1. Крчединска ада
Крчединска ада је речно острво смештено уз леву обалу Дунава наспрам насеља Крчедин. Представља веома значајан део Специјалног резервата природе „Ковиљско-петроварадински рит” и једна је од најзначајнијих ада у Подунављу. Са обалом дугом око 10 км и површином од скоро 9 км², спада у групу највећих дунавских ада од ушћа Драве до ушћа Тисе у Дунав. Ада је станиште бројних ретких врста биљака и животиња, значајно је мрестилиште риба и од давнина је позната по бројним стадима коња, подолских говеда, магараца и оваца која се на њој напасају.
Захваљујући традиционалном коришћењу природних ресурса и настојању локалног становништва да напасају стоку на Крчединској ади, очувала су се влажна станишта погодна за мрест и узгој рибе, која уједно представљају и хранидбену основу свих животиња на овом делу Дунава. Са северне стране аду окружује Гардиновачки рукавац који води до читаве мреже других рукаваца и бара, који значајно доприносе атрактивности простора и обогаћују садржај посете. Као таква, Крчединска ада представља прави рај за љубитеље природе, екологије и фото-сафарија.
Крчединску аду је могуће посетити туристичким бродићем ресторана Сидро који се налази на обали Дунава код Бешке, контакт: 064 264 7394.
2. Вожња Дунавом до ушћа Тисе
Да ли сте знали да ушће Тисе у Дунав представља тромеђу Срема, Баната и Бачке и да је према легенди ту сахрањен чувени војсковођа Атила Хунски?
Ушће Тисе се налази на 1.214,5 км тока Дунава, наспрам Старог Сланкамена. Двочасовно крстарење туристичким бродићем, које обухвата панорамско разгледање насеља са воде и обилазак ушћа Тисе у понуди је суботом и недељом од 15 часова, са поласком из марине у Старом Сланкамену. Дивни пејзажи, пријатна пловидба и интересантна прича о рекама, природи али и богатој историји овог краја, испуниће ваша очекивања и пружити вам незабораван доживљај.
Информације: Удружење наутичара „Стари Сланкамен“ 063/175 28 17
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105806″
3. Винарија Акуминкум са остацима турског купатила у Старом Сланкамену
Фрушкогорско виногорје се на истоку завршава винаријом Акуминкум, смештеној у реновираној вили из XВИИИ века у Старом Сланкамену, на обали Дунава. Винарија Акуминкум може да се похвали јединственим спојем изузетног амбијента, богатим историјским наслеђем, које досеже до половине XВИ века и особеним црвеним винима узгајаним од грожђа из сопствених винограда. Основана је 2011. године и носи назив по римском утврђењу Ацуминцум, које се налази на брду изнад Старог Сланкамена и чији се остаци могу видети из дворишта винарије.
Због положаја, одлика климе и квалитетног земљишта у виноградима, који се налазе на падинама изнад Старог Сланкамена, успева шираз, сорта која није карактеристична за ово поднебље. Савременом технологијом производње и вишегодишњим одлежавањем у подруму винарије постиже се квалитет вина којим се власници поносе.
Вина НОМАД Пинот Ноир, НОМАД Схираз и БОНВИВАН Цабернет Саувигнон су негована на начин да максимално задрже све што је природа подарила грожђу поменутих сорти.
Остаци турског купатила, хамама, заједно са салом за презентацију су простор у коме дегустација вина има посебну димензију и посебан је доживљај. Винарија Акуминкум је место где сви љубитељи историје могу пробати квалитетна вина, а они који желе пробати вина могу уживати у фрагментима историје која је сачувана од заборава.
Посету можете заказати путем телефона 063/238 399
Више информација: www.винарија-ацуминцум.цом
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105808″
4. Етно кућа у Марадику
Етно кућа се налази у Марадику, интересантном сремском селу смештеном на обронцима Фрушке горе, у непосредној близини фрушкогорских манастира. Са експонатима старим око 200 година адаптирана је за посету туриста како би им се пружила прилика да сазнају нешто више о традицији, култури, обичајима и начину живота становништва овог простора. Кућа је стара преко 150 година. Грађена је од набоја са врло специфичним распоредом просторија које су биле потребне једном сеоском домаћинству. Од просторија кућа има: предњу собу, стражњу собу, кухињицу, ходник дуж предњег дела куће са посебно обрађеним и устакљеним стаклима, подрум са лагумом, качару, шталу, котобању, свињце и кокошињац. У свим просторијама се налазе аутентични експонати стари између 50 и 200 година.
У задњем делу дворишта се налазе: стара сеоска кола, саонице, плуг са једном и две бразде коју су вукли два или три коња, шпартач, дрљача, ваљак каруце, дреш, квеч и други алати који су се користили у једном сеоском домаћинству.
Објекат је затвореног типа и посете се примају радним данима и викендом уз претходну најаву.
више информација: Туристичка организација Инђије тел. 022 510970
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105810″
5. БИГ Фасхион Парк Оутлет
Већина туристичких тура кроз општину Инђија обухвата и посету „БИГ Фасхион парк” аутлет центра Инђија, који се налази надомак ауто-пута Е-75.
Аутлет располаже са преко 35 продавница, 1 рестораном, 1 баром, 1 играоницом и 1 мењачницом, као и пространим паркингом.
више информација: https://fashionparkoutlet.rs/
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105812″
6. Стари Сланкамен
Стари Сланкамен, најстарије насеље инђијске општине, налази се у североисточном делу Срема, на месту где Дунав подсеца крајње источне обронке Фрушке горе. Многобројни културно-историјски споменици сведоче о бурној прошлости као и стратешком значају овог насеља уз Дунав, који је вековима представљао границу различитих империја.
Археолошка истраживања која су вршена на
локалитету Градина сведоче да су овај простор насељавали најпре Скордисци – келтска племена, а затим и Римљани када се насеље звало Акуминкум (Ацуминцум). У том периоду, због положаја на граници римске империје, Римљани су овде саградили осматрачницу која је штитила њихову територију од варварских упада са севера.
У време сеобе народа Сланкамен је био разрушен, али су га стратегијски положај и војничка функција, коју су уочили и користили Римљани, поново уздигли те је веома често мењао господаре. Словене су заменили Мађари који су га држали све до Мохачке битке (1526). Од времена средњег века о Сланкамену нема много података све до 1072. године када се први пут помиње као Сланкамен тј. Заланкемен што се може повезати са извором слане воде, који се и данас користи.
У 13. и 14. веку у Сланкамену је изграђена тврђава која је штитила јужне делове Угарске од упада са југа. Пошто је опасност од Турака у 15. веку све више расла, угарски краљеви почињу да деле многа своја добра српској властели као феуде, под условом да их бране. Тада Сланкамен прво припада Ђурђу Бранковићу, Вуку Бранковићу, а затим деспотима Ђурђу и Јовану. Због значајног положаја који контролише пловидбу на Дунаву, као и ушће Тисе, Сланкамен је у 15. и почетком 16. века био веома важна тачка у одбрамбеном систему јужне Угарске и најважнији шајкашки центар на Дунаву. Године 1504. у Сланкамену је било око 500 шајки, а у 16. веку у њему се налазило и градилиште шајки. Шајке су лаки и брзи дрвени бродови који су за кретање користили весла или једра. Биле су веома окретне, имале су топ на врху и користиле су се и за напад и за одбрану. За време деспота, Сланкамен је био и веома значајан духовни центар у коме је крајем 15. и почетком 16. века била развијена и преписивачка делатност.
Први писани помен о
цркви Светог Николе потиче из 1501. године. Према предању, њу је 1468. године подигао Вук Гргуревић, у народу познатији као Змај Огњени Вук, унук деспота Ђурђа Бранковића. Свој данашњи изглед црква је добила у 18. веку. Због својих историјских, архитектонских и уметничких вредности црква је проглашена за споменик културе од изузетног значаја.
После пада Београда 1521. године, Турци су опустошили Сланкамен што потврђују и многи путописци који насеље и цркве описују као јако оштећене и порушене. У овом периоду Сланкамен ипак не губи свој значај, већ добија и нову, градску функцију. Наиме, Турци су у њему средином 16. века изградили турско купатило и на тај начин положили темељ данашњој лечилишној функцији, која је касније потпуно заменила његову војничку функцију.
У 17. веку, тачније
1691. године долази до сукоба аустријске и турске војске, након којих је Сланкамен много страдао. У извештају из 1702. године напомиње се да је варош само делимично сачувана, да су порушене две католичке цркве и једна џамија, док православна црква има зидове, али је остала без крова.
Због положаја на реци Дунав, код ушћа Тисе, значај Сланкамена није сасвим опао ни у доба Војне крајине. У 1820. години се наводи да је код Сланкамена била скела за превоз из Срема у Банат и Бачку. Тада је Сланкамен био важан рибарски центар, пристаниште и етапна станица за трговачке лађе. До укидања Војне крајине 1871. године, али и касније, Сланкамен се споро развијао. Због стешњености између водоплавне обале Дунава и клизних лесних одсека, део становништва се током 18. века сели из насеља и формира се ново насеље које је названо Нови Сланкамен.
Сланкамен је поново оживео почетком 20. века када је изграђен модеран пут према Новом Сланкамену и када је основана
бања (1906). Нова бањска функција утицала је на појачан саобраћај, трговину и занатство. Након пропасти Аустроугарске монархије и припајања Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, Сланкамен се још више почео развијати те добија и туристичку функцију. Да би се подстакао развој туризма, после 1945. године изграђен је и део пристанишног кеја и поново су уведене редовне аутобуске линије из Старе Пазове и бродске линије Београд-Тител и Београд-Сланкамен како би се насеље приближило и осталим градским насељима.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105814″
7. Јарковци и некадашње имање грофа Петра Пејачевића и Јарковачко језеро
Насеље Јарковци је смештено у југозападном делу општине Инђија, у североисточном делу Срема, на југоисточним обронцима Фрушке горе. Налази се на простору који је некада припадао властелинској породици Пејачевић. У том периоду овде се налазила пустара Моја воља по којој је насеље и добило назив. Тек осамдесетих година прошлог века насеље мења назив Моја Воља у назив Јарковци.
На пустари Моја воља, у другој половини XИX века, када су румским властелинством управљали гроф Петар Пејачевић и његов син Адолф, подигнута је властелинска управна зграда која и данас постоји.
Зграда је подигнута на узвишењу са кога се пружао поглед на читаву околину. Око ње се налазио мали, лепо уређен врт са цвећем, стазицама од ризле и по којом скулптуром, као и мали парк. Након Првог и Другог светског рата имање Моја Воља је великим делом уништено и све помоћне властелинске зграде су порушене.
Између два светска рата у сачуваној властелинској згради је био смештен дом слепих девојака, који је био под највишом заштитом краљице Марије Карађорђевић. Након Другог светског рата зграду купује доктор Костић и у његовом власништву остаје до средине педесетих година прошлог века, када је откупљује Месна заједница.
Данас је то вишенаменски објекат у коме су смештени сеоска школа и вртић, месна канцеларија и амбуланта.
Детаљнију причу о властелинској породици Пејачевић, као и 3Д приказ некадашњег дворца у Јарковцима можете пронаћи на сајту: www.трагомпејацевица.рс са кога је и преузет део текста.
Јарковачко језеро се протеже уз насеље Јарковци у дужини од 2 км. Језеро је вештачка акумулација настала током 1976. године преграђивањем потока са циљем наводњавања околних усева. Одлично је место за шетњу и боравак у природи, а најчешће га посећују риболовци.
Дуж језера је обележена бициклистичка рута дуга 5,5 км којом је посетиоцима омогућено да обиђу круг око језера и прођу кроз насеље. Она је део Језерске бициклистичке руте Срем која је дуга 155 км и простире се на територији општина Рума, Ириг и Инђија, а пролази поред 5 језера међу којима је и Јарковачко. Овом рутом повезана су три насеља наше општине: Марадик, Јарковци и Љуково.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105816″
8. Пешачка и спортско-рекреативна зона Инђије
Спортско-рекреативна зона града смештена је на самом уласку у Инђију из правца Новог Сада. Овај део града, кога чине градски базен, мало језерце тзв. Барица, споменик Милунки Савић, мини зоо парк Коки, нова хала и простор за спортове познатији под називом Леје, најпосећенији је током лета. У овом делу града место је нашао и будући музеј под отвореним небом. Пројекат изградње музеја, односно
реконструисаног келтског насеља започет је 2012. године и има за циљ формирање туристичке атракције која иначе недостаје самом граду. Пројекат подразумева изградњу и уређење комплекса у виду насеља ограђеног дрвеном оградом, које би обухватало неколико типова келтских кућа, занатских радионица, пратеће елементе имања на отвореном, као и потребну инфраструктуру. По уласку, посетиоце ће кроз читав комплекс, од објекта до објекта, водити стаза, а у средишњем делу предвиђен је већи трг. Значајну површину заузимаће вештачко језеро. У свим сегментима рада туристичког комплекса акценат ће бити на интересантним дешавањима, на приказу одређених радњи кроз организоване радионице (грнчарске, ткачке, ковачке, пекарске итд.) у којима ће посетиоци учествовати. Планирана је укљученост костимираног особља – кустоса и аниматора који ће пружати добродошлицу и имати различите улоге представника келтског народа.
Ових дана на локалитету келтског насеља у Инђији настављају се радови на изградњи ограде и стаза унутар комплекса, затим једног објекта, трибина за такмичења и трибина за предавања. Радови се великим делом финансирају средствима које је Туристичка организација општине Инђија обезбедила на конкурсу Министарства трговине, туризма и телекомуникација.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105818″
9. Салаш Стојшић
Салаш Стојшић је смештен у војвођанској равници, у непосредној близини аутопута Е-75, поред пута који повезује Бешку и Крчедин. Улаз у салаш краси дрворед осамдесет година старих јабланова, а башту салаша хладовина дуда. На салашу посетиоци могу уживати у укусним, традиционалним војвођанским јелима, који се и данас спремају па старим, заборављеним рецептима наших бака.
Салаш ради сваког дана у недељи, а од четвртка до недеље овде можете уживати и у музици тамбураша.
Пространо двориште салаша са интересантним садржајима за децу идеално су место за предах и уживање целе породице.
Информације и резервације: 022/574 253, www.саласстојсиц.цом
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105820″
10. Бешка и бициклистичка рута ЕуроВело 6
Бешка је највеће сеоско насеље општине Инђија. Смешена је у непосредној близини аутопута Е-75, на само пар километара од реке Дунав.
Иако о пореклу имена Бешке постоји неколико различитих тумачења, до данас није тачно утврђено одакле оно потиче и шта значи. Претпоставља се да је реч „бешка” стара словенска реч, која је временом у савременом говору изгубила првобитно значење.
Бешка је средњовековно место, настало у време насељавања Словена у ове крајеве. Први историјски записи о њој потичу из прве половине 16. века. Све до 1860. године, Бешка је била српско насеље, када се досељавају Немци, који порекло воде из области Пфалц. Почетком XX века Бешку насељавају Мађари, мањим бројем и Словаци, а касније Хрвати, Црногорци и Срби из различитих крајева. Од првих помена па све до данашњих дана, главна привредна грана становника Бешке била је пољопривреда. Према попису из 2011. године Бешка броји 5.783 становника.
У Бешки се већ десетак година одржавају „Дани војвођанско-баварске културе – Бешка фест” (међународна гастрономска манифестација настала као резулатат дугогодишње сарадње и партнерства са Подунавским Швабама) и „Златни котлић“ (такмичење у кувању рибље чорбе).
Бициклистичка рута ЕуроВело 6 кроз општину Инђија води ободним делом Фрушке горе, пределом у ком се смењују шумовити пејзажи националног парка, сремске равнице, воћњака и винограда. Дуж стазе се налази низ видиковаца са којих се пружа прелеп поглед на дунавску обалу и околне пределе. Скретањем са ове руте до интересантних насеља општине Инђија, туристи могу уживати у лепотама дунавске обале и упознати традицију ових простора.
Место на коме могу да застану, одморе и информишу се о туристичкој понуди општине, за њих је уређено у Бешки и налази се дуж саме руте. Уређењем
одморишта за бициклисте истовремено је добијено и место које служи као мањи сеоски трг и својеврсни парк пријатељства између Бешке и партнерског насеља Карлсхулд (Немачка) те стога носи име Парк Карлсхулд.
галлерy цолумнс=”1″ идс=”105822″
Где одсести у Инђији?
извор: Туристичка организација Инђије
