- Када се заврши ванредно стање и смири епидемиолошка ситуација, људи ће кренути на путовања. Која би била прва дестинација у Војводини коју би требало посетити по Вашем мишљењу и зашто?
Дал сте знали да Србија има 109 планина? Од тога просечан човек уме да наброји 20 а био је на 3-4 највише 5. Од 10 свакако не више. Иста ситуација вам је са Војводином. Она има 45 општина. У свакој имате бар нешто вредно ваше пажње. У оним већим и по неколико таквих ствари. Све у свему, као неко ко је репортажу направио из 144 места у Војводини а посетио их је много више, простом логиком, тврдим да у Војводини постоји стотинак места или локалитета која би на овај или онај начин, унела квалитет у ваш живот.
Као пример, недавно сам помињао Пландиште. Лепота је у оку посматрача. И за мене, Пландиште има „оно нешто“. Свакако има душу. Али Бог му је дао да, као птиче у дечјим рукама, буде стиснуто, између Зрењанина и једва 20 километара удаљеног Вршца. Шта му вреди, што има причу, кад су Зрењанин и Вршац лепши. И они су ти који се сликају и привлаче пажњу.
Ево, реците, ал стварно поштено, шта знате о Пландишту? Претпостављам, одговор ће бити; Пааа, налази се у Банату. Ииии… мислим да је негде уз румунску границу“. И то је све.
А заправо, док сам је читао, мени је историја Пландишта личила на један фини везени столњак. Не знаш да ли да у њега само гледаш, или да га прво мало узмеш у руке и нежно превучеш длан. То је Војводина коју волим!
Лако је волети Палић, Нови Сад и Сомбор. Научимо да волимо Ковин, Мали Иђош, Нову Црњу… Пландиште.
Тек то биће знак да смо своји.
Са душом на своме.
Дакле, првом приликом, направио бих план по овом критеријуму. На пример… одлучио бих се за Тису. И кренуо њеним током. Онда бих видео како најбоље да повежем посете Кањижи, Сенти, Новом Бечеју, Тителу и Сланкамену. Била би то незаборавна авантура. Већ се радујем.
- Како често путујете по Војводини, вероватно сте имали неки необичан, интересантан догађај који Вам се десио на путовању, да ли можете то да поделите са читаоцима?
О томе би се могла посебна књига написати. Али хајде… Овог час пада ми на памет како сам једном приликом решио да посетим Бешеново, село и манастир на Фрушкој гори. Повод је била сеоска Слава Кирик и Јулита. Пада 28. јула и ја, који за себе мислим да сам поприлично упућен, признајем да за њу никада нисам чуо. А пут је до Бешенова леп, знам да имају језеро, занимљиву природу и све оно што већ иде уз један прави фрушкогорски амбијент. Судбина је хтела да ми на пар километара пред Бешеновом стане ауто. Није било друге него да пешице одем у село и потражим помоћ. На Славу сам стигао „окачен“ на сајлу неког голфа двојке. У свом оном весељу, локални мајстор је проценио да му треба пар сати да отклони квар. А Слава не може да чека. Као најдражем госту, организовао ми је ручак у властитој кући. Па у манастирској порти… После већ, дружења, храну, пиће и загрљаје нисам ни бројао. Знам само да сам трећи дан, гостопримљиве домаћине замолио да кренем, уз изговор да ми је сутра имендан, па је ред да га дочекам код куће.
У међувремену, манастир Бешеново постао је један од лепших на читавој Фрушког гори. А од њега, да искључите ауто, безмало на „леру“ можете да се спустите у Сремску Митровицу. Ето прилике за једно лепо, мало путовање. Не мора баш, као у мом случају да траје три дана – али позивам вас свакако.
- За крај, које би било Ваше омиљено јело из Војводине?
Од чега поћи ако не од митске, војвођанске „жуте супе“. Она је много више од обичног јела.
„Жута супа“ се кува пет-шест сати на шпорету за ложење. Украј шпорета стоје сосови који ће на столу дочекати ринфлајш. Главни кунст у случају „жуте супе“ јесте то што мора бити бистра ко суза девојачка. Да би се то постигло, први услов је да не дозволите супи да проври. Ако баци кључ, замути се. Стога је ваљало потрефити ватру, па затим лонац поставити тачно тако да не прима главну топлоту, већ да га ватра, мало смакнутог с рингле, прљи таман кол’ко треба. Ипак, без обзира с каквом сте прецизношћу нациљали супени лонац, може вам се догодити да се ватра узјогуни, а течност запрети да прокључа. Једино решење било је да вам тих пет-шест сати једно око увек буде на шпорету. Мислите ли, заиста, да је тај један кључ супе, који би је благо замутио, довољан разлог да домаћица пола дана проведе уз шпорет? Наравно да није. Гастрономија је овде важна, али не и пресудна.
Нешто друго је у питању. Права, гостинска „жута супа“ значила је најпре да домаћица поштује своју породицу, да јој је потпуно одана и спремна на жртву. Истовремено, њено понашање значило је да је домаћин куће заслужио указано поштовање. Што ће рећи да у кући увек има свега доста, да се понаша брижно и заштитнички спрам укућана. Недељни ручак је раван литургији. Умочити кашику у тањир „жуте супе“ значило је примити причест у породичном храму! И… пазите сад још једну ствар, која нам обично промакне. Постоји један ритуалан гест, који о односима у кући говори више од хиљаду речи. Супу је, наиме, ваљало закувати. Ако резанце ставите прерано, прекуваће се и згуснути, чиме ће сав ваш труд бити обезвређен. Ако пак резанце у лонац спустите прекасно, остаће тврди и грицкави. Од пресудне је важности да резанце изручите у супу с тачношћу која не трпи одступања већа од два-три минута. Е сад, почиње драма… Крчка се жута супа. Домаћин је негде ван куће. Свратио до кафане, до бербера, успут је неког срео. Мобилних телефона, наравно, нема. Како онда знати у ком тренутку ће се глава куће појавити у авлији? Супа се на сто износи оног часа кад он крочи у кујну. Ту збора нема. Многе жене ова ситуација доводила је до очаја. Али – не и ону која свом мужу верује и која га у душу познаје. Она зна кол’ко ће се њен муж задржати међ светом и кад ће поћи кући. Тријумфално, да сви виде, кад осети тренутак, подићи ће картонску кутију у којој суши резанце. Отвориће поклопац, одмерити колико јој треба, и низ длан просејати резанце у замало проврелу течност. Цијук кваке на улазним вратима означава да њен човек оставља шешир на чивилук, у секунди кад и „жута супа“ проговара да јој је време да се растане са шпоретом. Можете ли претпоставити каква је то победа породичног живота? Достојна празника.
И зато „жута супа“ и јесте празник. Онај ко њену важност процењује искључиво на основу задовољства које му она пружа на непцу и језику, пропустио је неке ствари у животу.
Биографија-Илија Туцић
– Рођен 1964. године у Новом Саду, дипломирао књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. У сталном радном односу, као новинар, уредник или главни и одговорни уредник, у сва три медија – на телевизији (РТВ Војводина, Новосадска телевизија), радију и у штампаним издањима (у листу Дневник, Војвођанском магазину). Тренутно запослен на Радио-телевизији Војводина као руководилац службе програма Студија М и издаваштва. Од оснивања 2008. уредник, а од 2012. године главни и одговорни уредник листа „Војвођански магазин“. Аутор осам телевизијских документарних филмова. До сада објавио четири књиге: „Челобаште“, „Мале војвођанске приче“ и „Приче равнице“ те монографију о породици Дунђерски под називом „Чудо у Чибу“. Књиге су због успеха на које су наишле, доживеле поновљена издања.