Datum održavanja: 27.04.2020.




  •  Kada se završi vanredno stanje i smiri epidemiološka situacija, ljudi će krenuti na putovanja. Koja bi bila prva destinacija u Vojvodini koju bi trebalo posetiti po Vašem mišljenju i zašto?


Dal ste znali da Srbija ima 109 planina? Od toga prosečan čovek ume da nabroji 20 a bio je na 3-4 najviše 5. Od 10 svakako ne više. Ista situacija vam je sa Vojvodinom. Ona ima 45 opština. U svakoj imate bar nešto vredno vaše pažnje. U onim većim i po nekoliko takvih stvari. Sve u svemu, kao neko ko je reportažu napravio iz 144 mesta u Vojvodini a posetio ih je mnogo više, prostom logikom, tvrdim da u Vojvodini postoji stotinak mesta ili lokaliteta koja bi na ovaj ili onaj način, unela kvalitet u vaš život.
Kao primer, nedavno sam pominjao Plandište. Lepota je u oku posmatrača. I za mene, Plandište ima „ono nešto“. Svakako ima dušu. Ali Bog mu je dao da, kao ptiče u dečjim rukama, bude stisnuto, između Zrenjanina i jedva 20 kilometara udaljenog Vršca. Šta mu vredi, što ima priču, kad su Zrenjanin i Vršac lepši. I oni su ti koji se slikaju i privlače pažnju.
Evo, recite, al stvarno pošteno, šta znate o Plandištu? Pretpostavljam, odgovor će biti; Paaa, nalazi se u Banatu. Iiii... mislim da je negde uz rumunsku granicu“. I to je sve.
A zapravo, dok sam je čitao, meni je istorija Plandišta ličila na jedan fini vezeni stolnjak. Ne znaš da li da u njega samo gledaš, ili da ga prvo malo uzmeš u ruke i nežno prevučeš dlan. To je Vojvodina koju volim!
Lako je voleti Palić, Novi Sad i Sombor. Naučimo da volimo Kovin, Mali Iđoš, Novu Crnju... Plandište.
Tek to biće znak da smo svoji.
Sa dušom na svome.
Dakle, prvom prilikom, napravio bih plan po ovom kriterijumu. Na primer... odlučio bih se za Tisu. I krenuo njenim tokom. Onda bih video kako najbolje da povežem posete Kanjiži, Senti, Novom Bečeju, Titelu i Slankamenu. Bila bi to nezaboravna avantura. Već se radujem.

  •  Kako često putujete po Vojvodini, verovatno ste imali neki neobičan, interesantan događaj koji Vam se desio na putovanju, da li možete to da podelite sa čitaocima?


O tome bi se mogla posebna knjiga napisati. Ali hajde... Ovog čas pada mi na pamet kako sam jednom prilikom rešio da posetim Bešenovo, selo i manastir na Fruškoj gori. Povod je bila seoska Slava Kirik i Julita. Pada 28. jula i ja, koji za sebe mislim da sam poprilično upućen, priznajem da za nju nikada nisam čuo. A put je do Bešenova lep, znam da imaju jezero, zanimljivu prirodu i sve ono što već ide uz jedan pravi fruškogorski ambijent. Sudbina je htela da mi na par kilometara pred Bešenovom stane auto. Nije bilo druge nego da pešice odem u selo i potražim pomoć. Na Slavu sam stigao „okačen“ na sajlu nekog golfa dvojke. U svom onom veselju, lokalni majstor je procenio da mu treba par sati da otkloni kvar. A Slava ne može da čeka. Kao najdražem gostu, organizovao mi je ručak u vlastitoj kući. Pa u manastirskoj porti... Posle već, druženja, hranu, piće i zagrljaje nisam ni brojao. Znam samo da sam treći dan, gostoprimljive domaćine zamolio da krenem, uz izgovor da mi je sutra imendan, pa je red da ga dočekam kod kuće.
U međuvremenu, manastir Bešenovo postao je jedan od lepših na čitavoj Fruškog gori. A od njega, da isključite auto, bezmalo na „leru“ možete da se spustite u Sremsku Mitrovicu. Eto prilike za jedno lepo, malo putovanje. Ne mora baš, kao u mom slučaju da traje tri dana – ali pozivam vas svakako.

  • Za kraj, koje bi bilo Vaše omiljeno jelo iz Vojvodine?


Od čega poći ako ne od mitske, vojvođanske „žute supe“. Ona je mnogo više od običnog jela.
„Žuta supa“ se kuva pet-šest sati na šporetu za loženje. Ukraj šporeta stoje sosovi koji će na stolu dočekati rinflajš. Glavni kunst u slučaju „žute supe“ jeste to što mora biti bistra ko suza devojačka. Da bi se to postiglo, prvi uslov je da ne dozvolite supi da provri. Ako baci ključ, zamuti se. Stoga je valjalo potrefiti vatru, pa zatim lonac postaviti tačno tako da ne prima glavnu toplotu, već da ga vatra, malo smaknutog s ringle, prlji taman kol'ko treba. Ipak, bez obzira s kakvom ste preciznošću naciljali supeni lonac, može vam se dogoditi da se vatra uzjoguni, a tečnost zapreti da proključa. Jedino rešenje bilo je da vam tih pet-šest sati jedno oko uvek bude na šporetu. Mislite li, zaista, da je taj jedan ključ supe, koji bi je blago zamutio, dovoljan razlog da domaćica pola dana provede uz šporet? Naravno da nije. Gastronomija je ovde važna, ali ne i presudna.
Nešto drugo je u pitanju. Prava, gostinska „žuta supa“ značila je najpre da domaćica poštuje svoju porodicu, da joj je potpuno odana i spremna na žrtvu. Istovremeno, njeno ponašanje značilo je da je domaćin kuće zaslužio ukazano poštovanje. Što će reći da u kući uvek ima svega dosta, da se ponaša brižno i zaštitnički spram ukućana. Nedeljni ručak je ravan liturgiji. Umočiti kašiku u tanjir „žute supe“ značilo je primiti pričest u porodičnom hramu! I... pazite sad još jednu stvar, koja nam obično promakne. Postoji jedan ritualan gest, koji o odnosima u kući govori više od hiljadu reči. Supu je, naime, valjalo zakuvati. Ako rezance stavite prerano, prekuvaće se i zgusnuti, čime će sav vaš trud biti obezvređen. Ako pak rezance u lonac spustite prekasno, ostaće tvrdi i grickavi. Od presudne je važnosti da rezance izručite u supu s tačnošću koja ne trpi odstupanja veća od dva-tri minuta. E sad, počinje drama... Krčka se žuta supa. Domaćin je negde van kuće. Svratio do kafane, do berbera, usput je nekog sreo. Mobilnih telefona, naravno, nema. Kako onda znati u kom trenutku će se glava kuće pojaviti u avliji? Supa se na sto iznosi onog časa kad on kroči u kujnu. Tu zbora nema. Mnoge žene ova situacija dovodila je do očaja. Ali – ne i onu koja svom mužu veruje i koja ga u dušu poznaje. Ona zna kol'ko će se njen muž zadržati međ svetom i kad će poći kući. Trijumfalno, da svi vide, kad oseti trenutak, podići će kartonsku kutiju u kojoj suši rezance. Otvoriće poklopac, odmeriti koliko joj treba, i niz dlan prosejati rezance u zamalo provrelu tečnost. Cijuk kvake na ulaznim vratima označava da njen čovek ostavlja šešir na čiviluk, u sekundi kad i „žuta supa“ progovara da joj je vreme da se rastane sa šporetom. Možete li pretpostaviti kakva je to pobeda porodičnog života? Dostojna praznika.
I zato „žuta supa“ i jeste praznik. Onaj ko njenu važnost procenjuje isključivo na osnovu zadovoljstva koje mu ona pruža na nepcu i jeziku, propustio je neke stvari u životu.

Biografija-Ilija Tucić

- Rođen 1964. godine u Novom Sadu, diplomirao književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U stalnom radnom odnosu, kao novinar, urednik ili glavni i odgovorni urednik, u sva tri medija – na televiziji (RTV Vojvodina, Novosadska televizija), radiju i u štampanim izdanjima (u listu Dnevnik, Vojvođanskom magazinu). Trenutno zaposlen na Radio-televiziji Vojvodina kao rukovodilac službe programa Studija M i izdavaštva. Od osnivanja 2008. urednik, a od 2012. godine glavni i odgovorni urednik lista „Vojvođanski magazin“. Autor osam televizijskih dokumentarnih filmova. Do sada objavio četiri knjige: „Čelobašte“, „Male vojvođanske priče“ i „Priče ravnice“ te monografiju o porodici Dunđerski pod nazivom „Čudo u Čibu“. Knjige su zbog uspeha na koje su naišle, doživele ponovljena izdanja.