Сплет река у Војводини и низ бара, језера и мочвара још од средњег века је инспирисао градњу канала као решење које може благотворно утицати и на развој пољопривреде и на пловидбу. Када је стабилизовала своју границу са Отоманском империјом на Сави и Дунаву, Аустроугарска улази крајем XВИИИ века у градњу канала и низ иригационих радова у Војводини. Основна идеја је да се исушивањем мочвара и бара повећају обрадиве површине, омогући наводњавање и унапреди пловидба.

Први велики радови завршени су 1765. године на Пловном Бегеју од Темишвара до Клека у Банату.

Каналисање Бегеја се наставља почетком XX века (1902 – 1913.) градњом брана и преводнице код Ечке и Книћанина. Пловни пут каналисаног Бегеја дуг је 115 км, од чега је 75 км у Војводини а 40 у Румунији.

Градња Великог бачког канала од Бачког Моноштора на Дунаву до Бачког Градишта на Тиси трајала је од 1793. до 1802. године. Изград њом канала пловни пут је скраћен за 160 километара, што је у тадашњим условима пловидбе трајало 21 дан. Наравно, пловидба каналом је била далеко безбеднија. Уставе и преводнице изграђене код Сомбора, Србобрана и Бачког Градишта делом су и данас сачуване и могу се видети. Са променом тока Дунава и Тисе гради се 1856. године нови улаз у Велики бачки канал код Бездана са једном од првих бетонских преводница у Европи.

Због проблема са гравитационим снабдевањем водом из Дунава ка Тиси гради се од 1870. до 1875. напајујући канал од Баје до Бездана. После великих иригационих радова на Тиси од 1885. до 1899. године излаз Великог бачког канала је померен од Бачког Градишта ка Бечеју. Тако добијамо пловни канал Бечеј Бездан. Дужина канала износила је 123 километра од чега готово 50 км чине водотоци кроз бивше баре. Канал је и данас најшири на потезу кроз некадашњу Црну бару од Србобрана до Бачког Градишта. На каналу је опстало пет преводница: Бездан, Мали Стапар, Врбас, Србобран и Бечеј, које су различитих габарита. Деоница канала Црвенка – Кула – Врбас данас није пловна за наутички туризам због проблема са замуљивањем, вегетацијом и висином мостова.
Канал од Малог Стапара до Дунава код Новог Сада изграђен је од 1870. до 1875. године у дужини од 68. километара. Званични назив канала је био Мали Стапар – Нови Сад али се у картографији често користи термин Мали канал. Пловидба на овом каналу је због проблема са снабдевањем водом била отежана па чак и обустављена 1944. године.

Хидросистем Дунав – Тиса – Дунав био је једно од највећих грађевинских достигнућа из периода СФР Југославије. Градња је почела још 1947. године и ископано је 599 км пловних канала. На основу класификације унутрашњих пловних путева ИНЕ (Inlend Navigation Europe) укупна дужина пловног пута Хидросистема Дунав – Тиса – Дунав износи 668,9 км. Он се у пуној дужини може користити за наутички туризам. Магистралне каналске токове овог система чине канали Бечеј – Богојево у дужини од 90,9 км и Банатска Паланка – Нови Бечеј у дужини од 147,3 км. За наутички туризам су значајни и канали: Нови Сад – Савино Село, Врбас – Бездан, Оџаци – Сомбор, Бачки Петровац – Каравуково, Бајски канал, Пловни Бегеј и пловни део Тамиша.