Godine 1834. u bogatoj vranjevačkoj porodici rođen je Vladimir Glavaš. Postaće plemenit, human čovek, visoko moralan. Pomagaće nacionalnu borbu Srba u Austrougarskoj, biće dobrotvor i počasni član Matice srpske. Završiće prava u Pragu, ali će zbog svojih moralnih načela odustati od bavljenja advokaturom. Redovno će ići u pravoslavnu crkvu, ali će posećivati i crkvu rimokatoličku i evangelističku, kao i sinagogu, hraneći svoju dušu na taj način. Svet će ga upamtiti i kao osobenjaka koji nije rado primao posete. Kako se nikada nije ženio, nije imao ni potomaka.
Svoju kuću i najveći deo imanja zaveštaće crkvi uz napomenu da bi bilo poželjno da se kuća koristi kao kancelarija i većnica crkvene opštine, a nikako kao škola jer neće „da u kući žensko čeljade stanuje“. Glavaševa kuća je pod zaštitom države. Danas njome upravlja opština. Nakon radova i restauracije, na stogodišnjicu smrti Vladimira Glavaša (16. februara 2009. godine), na ovom mestu je otvoren prvi novobečejski muzej.
Glavnom vranjevačkom ulicom, ulicom Josifa Marinkovića, stiže se do velikih drvenih vrata koja vode u prošlost. Kuća je izgrađena u prvoj polovini XIX veka i miriše na starinu i prošlost. Muzej je sačinjen od nekoliko različito uređenih prostorija.
U prvoj većoj sobi nalaze se, između ostalog, brojne stare fotografije na osnovu kojih se može mnogo zaključiti o tadašnjem životu. Na njima vidimo dr Glavaša, ali i druge znamenite Vranjevčane onog vremena, kao i sveštena lica i običan svet.
Kuća velikog kompozitora Josifa Marinkovića, poreklom Vranjevčana, nije pretvorena u muzej. Međutim, u njegovu čast, jedna soba Glavaševe kuće postala je Marinkovićeva spomen-soba. Opremljena je raskošnim nameštajem, a u njoj se nalazi i harmonijum - naprava za sviranje nalik malim orguljama. Na zidovima ove sobe nalaze se uramljeni požuteli listovi na kojima su ispisane note Marinkovićevih dela. Takođe, tu je crtež novobečejskog umetnika Milorada Josimovića, nastao prema pričama starih ljudi, koji prikazuje mogući izgled kompozitorove rodne kuće. Ovde možete videti i album sa fotografijama Josifa Marinkovića i njegove porodice, te nekoliko portreta. Pored toga, pažnju privlači i jedna pozivnica iz 1910. godine. Njome su se gospoda i gospođe pozivali na bal na kome je važio određeni kodeks oblačenja, što je jasno naznačeno na pozivnici.
Ostale prostorije muzej-kuće brižljivo su uređene u duhu onog vremena. Moleraj je identičan onom kakav se tu nalazio u Glavaševo vreme (Kakvom je samo veštinom stvoren!). Na zidovima su portreti Glavaševe porodice, a nameštaj je identičan onom koji je bio u upotrebi krajem 19. i početkom 20. veka. Bićete u prilici da vidite staru peć, starinski šporet, dva stara kanabea, jedan masivni zidni plakar, starinsko ogledalo, klavir i sitnice koje se savršeno uklapaju u atmosferu kuće. Nekada davno, stvarni ljudi su spavali na tim kanabeima, odela koja sada vidimo po staklenim sanducima u muzejima stajala su u tom ormanu. Gospode su se ogledale u ovom starinskom ogledalu, a na polici pred njim bile su njihove brojne pomade i mirisi. Ništa od toga nije izmišljeno. Naši imućni stari su živeli upravo tako, upravo tu. Sve je to opipljivo. Prošlost nam je sada na dohvat ruke. Šta više treba da bismo se osećali kao da smo se vremeplovom vratili čitav vek unazad!
Iz dvorišta se pruža pogled na toranj katoličke crkve iz susedstva. U tom dvorištu je još jedna manja zgrada u kojoj je nekada stanovao Glavašev paradni kočijaš. Jedna od prostorija te zgrade sada predstavlja bačvarsku radionicu, u drugoj je berbernica, a u trećoj kutak Zavičajnog kluba Novobečejaca i Vranjevčana, koji je ujedno i mala galerija.
Ulaz u vranjevačko-novobečejski muzej se ne naplaćuje.
English
Srpski