Године 1834. у богатој врањевачкој породици рођен је Владимир Главаш. Постаће племенит, хуман човек, високо моралан. Помагаће националну борбу Срба у Аустроугарској, биће добротвор и поцасни члан Матице српске. Завршиће права у Прагу, али ће због својих моралних начела одустати од бављења адвокатуром. Редовно ће ићи у православну цркву, али ће посећивати и цркву римокатоличку и евангелистичку, као и синагогу, хранећи своју душу на тај начин. Свет ће га упамтити и као особењака који није радо примао посете. Како се никада није женио, није имао ни потомака.
Своју кућу и највећи део имања завештаће цркви уз напомену да би било пожељно да се кућа користи као канцеларија и већница црквене општине, а никако као школа јер неће „да у кући женско чељаде станује“. Главашева кућа је под заштитом државе. Данас њоме управља општина. Након радова и рестаурације, на стогодишњицу смрти Владимира Главаша (16. фебруара 2009. године), на овом месту је отворен први новобечејски музеј.
Главном врањевачком улицом, улицом Јосифа Маринковића, стиже се до великих дрвених врата која воде у прошлост. Кућа је изграђена у и првој половини XIX века и мирише на старину и на прошлост. Музеј је сачињен од неколико различито уређених просторија.
У првој већој соби налазе се, између осталог, бројне старе фотографије на основу којих се може много закључити о тадашњем животу. На њима видимо др Главаша, али и друге знамените Врањевчане оног времена, као и свештена лица и обичан свет.
Кућа великог композитора Јосифа Маринковића, пореклом Врањевчана, није претворена у музеј. Међутим, у његову част, једна соба Главашеве куће постала је Маринковићева спомен-соба. Опремљена је раскошним намештајем, а у њој се налази и хармонијум – направа за свирање налик малим оргуљама. На зидовима ове собе налазе се урамљени пожутели листови на којима су исписане ноте Маринковићевих дела. Такође, ту је цртеж новобечејског уметника Милорада Јосимовића, настао према причама старих људи, који прика зује могући изглед композиторове родне куће. Овде можете видети и албум са фотографијама Јосифа Маринковића и његове породице, те неколико портрета. Поред тога, пажњу привлачи и једна позивница из 1910. године. Њоме су се господа и госпође позивали на бал на коме је важио одређени кодекс облачења, што је јасно назначено на позивници.
И остале просторије музеј-куће брижљиво су уређене у духу оног времена. Молерај је идентичан оном какав се ту налазио у Главашево време. (Каквом је само вештином створен!) На зидовима су портрети Главашеве породице, а намештај је идентичан оном који је био у употреби крајем 19. и почетком 20. века. Бићете у прилици да видите стару пећ, старински шпорет, два стара канабеа, један масивни зидни плакар, старинско огледало, клавир и ситнице које се савршено уклапају у атмосферу куће. Некада давно, стварни људи су спавали на тим канабеима, одела која сада видамо по стакленим сандуцима у музејима стајала су у том орману. Господе су се огледале у овом старинском огледалу, а на полици пред њим биле су њихове бројне помаде и мириси. Ништа од тога није измишљено. Наши имућни стари су живели управо тако,
управо ту. Све је то опипљиво. Прошлост нам је сада на дохват руке. Шта више треба да бисмо се осећали као да смо се времепловом вратили читав век уназад!
Из дворишта се пружа поглед на торањ католичке цркве из суседства. У том дворишту је још једна мања зграда у којој је некада становао Главашев парадни кочијаш. Једна од просторија те зграде сада представља бачварску радионицу, у другој је берберница, а у трећој кутак Завичајног клуба Новобечејаца и Врањевчана, који је уједно и мала галерија.
Улаз у врањевачко-новобечејски музеј се не наплаћује.
Гордана Вребалов
