Манастир Беочин са манастирском црквом посвећеном празнику Вазнесења Христовог, налази се на ободу Фрушке Горе у истоименом месту. Припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
Нема поузданих података о времену оснивања манастира. Први пут се помиње у турским документима 1566-67. године, када је имао малу једнобродну цркву, за коју се претпоставља да је била саграђена под утицајем традиционалне архитектуре. У Аустро-Турским ратовима, манастир је оштећен и напуштен. После Велике сеобе Срба, манастир су обновили избегли калуђери манастира Раче, између 1697-99. године. Исти монаси су 1708. саградили привремену цркву Данашња манастирска црква је изграђена 1732. и 1734., а троспратни звоник уз западну фасаду цркве саграђен је 1762. године. Манастирски конаци, који су грађени између 1728. и 1771. године, окружују цркву са јужне и западне стране. Манастирски комплекс је потпуно обновљен 1893. године, а мање измене изведене су 1921. године. Нова, данашња капела саграђена је 1905. године према пројекту Владимира Николића. У Другом светском рату, манастир је опустошен, али су грађевине остале неоштећене. Своје последње дана у Беочинском манастиру провео је српски песник Јован Грчић Миленко.
Иконостас у манастирској цркви сликали су Димитрије Бачевић, Јанко Халкозовић и Теодор Крачун, у шестој и седмој деценији 18. века.
У манастиру је сахрањен Свети епископ Варнава Настић, који је умро 12. новембра 1964. године у манастиру.
This post is also available in: Енглески Српски (lat)
