Salaši su paorske kuće molovanih zidova išaranih raznim mustrama, o koje su okačeni oslikani tanjiri i „kuvarice“ sa obaveznim porukama. Uske staze od pažljivo poslaganih ciglica vode do ambara, staja, čardaka. I đerma u sred dvorišta. Šarovi laju na sve i svašta, najviše na mačiće koje se lenjo šunjaju dvorištem. A oko svega zemlja, rodna i plodna.
Na produčju Panonske nizije pominju se od srednjeg veka. U Vojvodini, najveći broj salaša podignut je sredinom XIX, oko Subotice i Sombora, Srbobrana, Bečeja i Čeneja. Sto godina kasnije, nakon Drugog svetskog rata, porušeno ih je na hiljade. Ono što je od njih ostalo je onoliko da pokažu život od nekad. Kuće i pomoćni objekti uz minimalne korekcije nalikuju ondašnjim, oslikavaju jedno vreme na poseban i zanimljiv način. Njihova unutrašnjost je modernizovana i za razliku od nekad, kada se na njima proizvodilo svakojako biljno blago, gajila stoka, vlasnici ih koriste u turističke svrhe. A njihova današnja lepota je u maštovitosti modernih salašara da ih predstave na jedinstven način.
Priča o Karinom salašu je atipična, uspešno prilagođena životnim normama i ritmovima porodice Radivoja Raleta Nićina. Jednog od onih derana koji je praveći društvo dedi, na salašu provodio najlepše trenutke svoga detinjstva, posle čega se odmetnuo na neke škole i poslove, da bi se postepeno, sa suprugom i ćerkama polako vraćao. Ne potpuno i do kraja, već koliko njemu i njegovoj porodici odgovara.
Nekada Salaš Rade Kare, danas je preimenovan u jednostavniji oblik porodičnog špic-namena Karin salaš. Salaš je postao interesantno mesto kada je porodica osetila potrebu da nađe utičište van grada, gde će nesmetano moći da se posveti jedno drugom. Neprilagođenost saobraćajne komunikacije, roditelji radno aktivni, deca sa brojnim vannastavnim obavezama, za sada zajedničke trenutke svode uglavnom na kvalitetno provedene vikende.
Nićini su mladi, urbani, viskoobrazovani ljudi. Radivoj nićin je 15 godina bio direktor banke, bavio se finansijama u poljoprivrede a danas vodi konsultantsku kuću specijalizovanu za pružanje savetodavnih usluga u poljoprivredi. Supruga Marija je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, deca na putu da to budu, a srce na dve strane. Svake godine se nešto na salašu dotera, doradi, a ćerke, jedna 17, druga 15 godina, sve svoje slobodno vreme provode u prirodi, jedu ekološku hranu, imaju radne navike, telefon koriste samo iz preke potrebe, žive realan život. Ali, zarad mira na jednom salašu, žrtvovan je socijalni život. Uprkos tome, za pet-deset godina supružnici sebe vide na salašu, a u grad će dolaziti samo u pozorište.
Poveznica sa poslovnim svetom, kao i onima koji vole konje, prepoznatljiv ambijent, osmišljena perfekcija svakog kutka salašarskog prostranstva, koji neki nazivaju dvorištem, donosi 15 - 20 događaja godišnje u prihvaljivim mesecima, što je trenutna mera vlasnika, da domaćinski i onako kako to oni znaju, pokažu svoje gostoprimstvo, i da im prija.
Karin salaš se nalazi na izlazu iz Srbobrana prema Bečeju. Prednost blizine magistralnog puta i autoputa, kao i biciklističke rute povezane sa Beljanskom barom, te razvoj rute „EuroVelo11“ otvara brojne mogućnosti dolaska i boravka na salašu.
Važno je da ovakvih primera kao što je na Karinom salašu bude što više, jer na taj način turisti će imati sadržajniju ponudu i mogućnost da izaberu od svakog od nas šta ima paše. Konkurentnost je dobra jer podiže kvalitet. Neko ima dobru supu, neko hlad, neko mogućnost jahanja, ali svako treba da ima nešto što je drugačije, nešto što će makrektinški dobro upakovano ponuditi tržištu.
English
Srpski