ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ – Иланџа

Православна црква посвећена Светом Николи саграђена је у XVIII веку, 1846.године, а обновљена у периоду од 1852. до 1854. године и поново после страдања у Буни 1848. године. Храм представља једнобродну грађевину са полукружном апсидом и звоником на западној страни испред кога је трем са четири стуба који држе архитравну греду са забатом. Фасаде су декорисане упареним пиластрима са капителом између прозора. Сокл је низак И назначен у висини стопе полустубова. Прва је црква која је зидана у византијском стилу 1793. године, а на месту где је била стара, сазидана је капела са иконама Св.Николе, Св.Стевана, Св.Јована и Св.тројице. Иланџанска црквена општина је јануара 1868. године расписала конкурс путем ”оферта” за подизање “дрвеног иконостаса” у цркви. Рок је био април месец те године. Велелепни иконостас осликао је у период од 1874. до 1875. године Новак Радоњић који је у олтару и наосу радио зидне слике као и архијерејски трон, а последњих седам икона довршио је Аксентије Мародић је осликао и Богородични трон. Обојица су значајни српски сликари романтизма и  познатији су по историјским композицијама али је њихово црквено сликарство значајно како по карактеристично традиционалној иконографији , тако и по коришћењу сликарских поступака карактеристичних за уметност романтизма. Целивајуће иконе овог храма радови су Живка Петровића из Земуна и настале су у период од 1858. године до 1859. године. У храму се налазе и рипиде с краја 18. века. Парохијско звање је заведено 1765. године. Од старијих црквених књига постоје: Јеванђеље из 1730. године, Страшно Јеванђеље из 1791.године и Октојих из 1849. године. Капела на Водици подигнута је 1928. године а комплетно је обновљена 1974. године и посвећена је Светом Преполовљењу. Срби су се у Иланџу доселили почетком 18. века, а из писаних документа Српске православне Епархије вршачке видимо да од 1725. године постоје две парохије. Најстарија сачувана матична књига је из 1896. године.

Припада Епархији банатској.Храм посвећен Светом Николи спада у категорију Непокретно културно добро од великог значаја. Као споменик културе општине Алибунар уписано је 31.12. 1997.године.