КУЋА ДИМИТРИЈА АНАСТАСИЈЕВИЋА САБОВА – Сремски Карловци

Кућа Димитрија Анастасијевића Сабова у Сремским Карловцима саграђена је 1790. године. Тринаестог августа 1791. Стефан Стратимировић дошао је са пратњом у ту кућу, где га је на спрату дочекао Димитрије Анастасијевић Сабов с укућанима и слугама. Сабов је дао паре Стратимировићу, а он бечком цару Леополду Другом, па су Срби добили право да оснују гимназију, док је Сабов добио племићку титулу и грб. У јесен 1792. године гимназија је примила прве ђаке, а настава је одржавана на немачком и латинском.

 Димитрије Анастасијевић Сабов умро је 1803. године и сахрањен је на доњем гробљу у Сремским Карловцима. Следеће године умире и посинак Мата, наследник племства и целокупног богатства Сабова (око 90.000 форинти, куће и винограда). Снаха Димитрија Анастасијевића Сабова, удовица Матина Марија, рођена Будимка из елитног насеља Табана, постаје тако једини наследник целокупне имовине и племичке титуле. Сви почињу да је ословљавају племенита Марија Анастасијевић.

 Непосредним ангажовањем Стевана Стратимировића удовица Марија упознаје грофа Димитрија Бранковића, у то време капетана Петроварадинске регименте. Млади стасити капетан Бранковић венчава се са њом у манастиру Гргетег 19. јула 1805. године, па Марија постаје грофица Марија Бранковић (мноштво детаља о томе може се пронаћи у роману „Последња грофица Бранковићка“, објављеном на ћирилици 1889. у Земуну, у преводу Мојсија Моја Дедића). Димитрије Бранковић, капетан варадинске регименте, напушта војнички позив, а задржава титулу грофа (унук је грофа Јована Липовца Бранковића, првог оберкапетана сомборских фрајкора). 

Гроф Димитрије Бранковић лично је познавао вођу Првог српског устанка Карађорђа. Знали су се из времена последњег аустријско-турског рата – обојица су били у Михаљевићевим фрајкорима. Бранковић тако постаје официр за везу вођа српских устаника и митрополита Стефана Стратимировића Кулпинца. У то време Бранковић је имао чин поручника царске Аустрије. Стратимировић је преко свог личног изасланика грофа Бранковића био у току са дешавањима и свесрдно је материјално помагао Карађођеве устанике. Гроф Димитрије Бранковић умро је 1867. у 67. години и сахрањен је тик поред споменика Димитрија Анастасијевића Сабова на доњем гробљу у Сремским Карловцима.

 У кућу Сабова удовица Бранковић школске 1839/40. године прима на стан Алексеја Радичевића, потоњег Бранка, и његовог две године млађег брата Стевана. Следеће две године шаље браћу Радичевиће код својих у Темишвар, где је већ запослила њиховог оца Теодора. Грофица Марија је рођена Темишварка из богате фамилије Срба Конзуловић.

 Дане проведене код грофице Бранковић током последње године школовања у гимназији Бранко Радичевић је описао у искреној лирској поеми „Туга и опомена“, постхумно објављеној.

 Кућу Сабова касније купује богати Карловчанин Марко Поповић Смотра, школовани виноградар, родоначелник првих засада отпорних на филоксеру лозе после страшне 1885. године и следећих десет година када су ови инсекти опустошили све карловачке винограде. Његовим примером крећу и остали Карловчани, али сада су то углавном беле сорте, а старе, гајене, пре филоксере, на подлози кадарке постају ректкост.

 У овој карловачкој кућу, код своје куме Ангелине Поповић Смотре, од 1932. до 1936. године становала је Теодора Петровић Мајица, деценијски професор гимназије и велики сарадник Матице српске. Једно време, пре 1941. године, ту је кратко боравио и Васа Стајић.

 Кућа оснивача гимназије ревитализује се средствима покрајине Војводине. Својевремено су Милан Кашанин и Вељко Петровић, а затим и Дејан Медаковић, на прво место по значају стављали гимназију, а одмах иза ње кућу Сабова. Данашња зграда гимназије је сто године млађа од куће Сабова, као и Патријаршија, Богословски семинар, Палата народних фондова…

Извор текста и фотографија: Раде Богдановић, Сремски Карловци